Umesto turista oko hotela šetaju zveri

Iz pravca Borskog jezera ka Žagubici, nakon desetak pređenih kilometara zmijolikim ali besprekorno glatkim asfaltom, stiže se do najgrandioznijeg zdanja koje je trebalo da bude graditeljski ponos „Energoprojekta“. Umesto toga, danas nedovršeni objekti izgledaju impozantno veliki i sablasno prazni. Arhitekte su ga smelo i s puno mašte osmislili tražeći inspiraciju u Hilandaru, ali njihov san koji je počeo da se realizuje 1996. godine raspršio se početkom ovog veka kada su radovi zaustavljeni.

Do hotela, ucrtanog pa izbrisanog s liste ponude lanaca svetski čuvenog „Hajata“, od glavnog puta vodi kolski put s koga su kiše i snegovi davno sprali posutu rizlu. Bilo je zamišljeno da tokom prve decenije ovog veka tim drumom dolaze turisti iz celog sveta, ali njime danas, osim retkih vozila znatiželjnika, šetaju divlje životinje, a leti gamižu smukovi.
- Mi smo ti ovde kao brodolomnici na pustom ostrvu - opisuje Živan Vesić, radnik obezbeđenja „Energoprojekta“, koji s kolegom Dragomirom Trajkovićem uz čašicu stomaklije spira prašinu uvučenu u grlo od silnog vetra sa gradilišta.
Njih dvojica žive u prizemnoj kućici opremljenoj tek da se ne skapa na koti od 900 metara nadmorske visine. Smenjuje ih druga ekipa obezbeđenja nakon dve nedelje, a do tada sami spremaju hranu. Kupaju se na jedvite jade jer voda nema pritisak, a greju je u loncima. Kažu da im jedinu razonodu predstavljaju radio i TV, na kojem je u tom trenutku Đoković razbijao Andrejeva u drugom setu.
- Totalno smo usamljeni. Ne prilazi nam ni divljač jer se plaši reflektora, a jedino društvo nam pravi čopor kerova. Zimi je ekstremno hladno, duva jak vetar, lipti kiša, a od magle se često ne vidi prst pred nosom. Navikli smo mi, a navikle i žene da se malo odmore od nas - kaže u šali Dragomir.
Ponekad navrati neko da se čudom načudi kako nebriga od bisera pravi blato. U vreme socijalista navraćao je Nikola Šainović, a sada navrate lokalni političari, pogledaju ko zna šta, pa odu.
- Kad je počela izgradnja, ovde je vrilo kao u košnici. Na gradilištu je bilo aktivno. I do hiljadu radnika radilo je istovremeno, ali se od 1999. godine, kada je započelo bombardovanje, njihov broj znatno smanjio. Uplašili se neki podizvođači da će ih gađati NATO avijacija jer se pričalo da je ovo Slobino zdanje, pa su spakovali prnje. Ostali smo samo mi iz „Energoprojekta“ jer nismo imali kud. Ipak, izgradnja je nastavljena smanjenim tempom, da bi se sve zaustavilo nakon oktobarske revolucije - seća se Živan.
Vremenski uslovi proteklih osam godina ostavili su velike bore na objektu koji je trebalo da se zove ko zna kako. Bilo je varijanata „Jelen“, pa „Jelen Crni vrh“ i, na kraju, „Hajat ridžensi - Jelen“.
Uzbuđenje koje obuzima posetioca kada zakorači na gradilište kasnije prelazi u tugu i bes. Zar je moguće da se niko u državi nije postarao da se konačno stavi tačka na i?
Na mnogim mestima fasada će morati da se sruši jer je urađena polovično. Isto je i s izolacijom. Sad je vidiš, sad je ne vidiš. Kamena obloga zidova započeta je baš kao da se neko dete igralo u pesku na plaži, pa ostavilo nedovršen dvorac. Kroz stotine polomljenih prozora vetar fijuče, a daske jezivo škripe pod udarima severca. Odavno je rasturen kran koji se vio u nebo, a poskidane su i skele visoke dvadesetak metara. U bazenu koji tek što nije završen zeleni se žabokrečina u vodi koja se slivala sa nedovršenog krova. Nasred gradilišta podignuta je manja česma sa koje je lenjo i nepravilno, uz šištanje, curila ledena planinska voda. Kraj nje je trulila oprema za roštilj.
- Još samo godinu, dve čekanja i ovo će moći komotno da se ruši do temelja, pošto neće vredeti ništa. Radnici su spremni da sutra započnu radove, samo da neko upali zeleno svetlo. Ma bilo bi ovo čudo kojem bi se ponosile generacije, kažu uglas „security“.
Stari planinarski dom, koji su Borani koristili za odmor nakon skijanja, služio je tokom gradnje za smeštaj inženjera. Danas je zaključan, a ako se pogleda kroz staklena vrata, unutrašnjost podseća na objekat posle cunamija. Sidro uspinjača potpuno je istrulila.
U glavnoj zgradi hotela, do koje je trebalo da vodi panoramski lift, još uvek je zamrznuta pokazna soba, u kojoj je novinar „Blica nedelje“ imao privilegiju da se prvi odmori, samo mesec dana od petooktobarskih promena. Do tada, po izričitoj naredbi vlasti, objekat je bio zabranjen za javnost.

Privatizacija NIS-a koči radove
Hotel „Hajat“ na Crnom vrhu procenjuje se na 100 miliona dolara i u njegovoj izgradnji učestvuje konzorcijum kompanija sa najvećim udelom NIS-a od 56 odsto. Ostali suvlasnici su RTB Bor sa 20 odsto, a manje deonice imaju „Energoprojekt“, „Srbija šume“, PTT i borska opština. Smatra se da bi hotel mogao biti završen u roku od dve godine ukoliko se obezbedi oko 40 miliona dolara, ali se pre svega čeka privatizacija NIS-a. Prema podacima „Energoprojekta“, turistički kompleks se prostire na 14 hektara s objektima površine 51.269 metara kvadratnih.